Ugovor o doživotnom izdržavanju jedan je od najčešćih i najznačajnijih naslednopravnih ugovora u našem pravu. Regulisan je odredbama čl. 194. do 205. Zakona o nasleđivanju, kao ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

Članom 194. pomenutog zakona takođe je propisano da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.

Prema odredbama Zakona, ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalni pravni posao, koji je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku i overen. Prilikom overe, obaveza javnog beležnika je da pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da njome ne mogu biti namireni nužni naslednici, dok je u suprotnom ništav.

Na strani primaoca izdržavanja, najčešće se javlja staro i bolesno lice, koje nije u mogućnosti da se samo o sebi stara, te je to jedan od osnovnih razloga zbog kojih se i odlučuje na zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. U svojstvu davaoca izdržavanja najčešće se javlja mlađe fizičko lice koje se obavezuje da se o primaocu izdržavanja brine, izdržava ga do kraja života, i nakon smrti sahrani.

Dok se materijalne obaveze mogu izvršavati i posredstvom trećih lica, obaveze vezane za negu i staranje o primaocu izdržavanja, moraju se ispunjavati isključivo putem ličnog kontakta dve ugovorne strane (davaoca i primaoca izdržavanja).

Ugovor o doživotnom izdržavanju može biti sklopljen i u korist izdržavanja više lica. Takodje, ovaj ugovor može biti sklopljen i u korist izdržavanja trećeg lica, gde “davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica.“

 

Zakonodavac isključuje mogućnost da se u svojstvu davaoca izdržavanja nađe fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja ( medicinsko osoblje, bolnice i sl..) ako prethodno za zaključenje ugovora nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.

Ugovor o doživotnom izdržavanju često je predmet sudskog spora posle smrti primaoca izdržavanja. Obimna sudska praksa pokazuje da sudovi tumače i primenjuju ugovor o doživotnom izdržavanju pre svega u interesu primaoca izdržavanja, kao slabije ugovorne strane, posebno u pogledu svrhe zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, obaveze kontinuiranog davanja izdržavanja od trenutka zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja, neizvesnosti ugovorne obaveze davaoca izdržavanja koja se odnosi na dužinu života primaoca izdržavanja, zbog koje se ne može unapred odrediti da li postoji srazmera uzajamnih davanja, neprenosivosti obaveze davaoca izdržavanja na treće lica, nistavosti ugovora ako je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja stara oprimaocu izdržavanja, mogućnosti primaoca izdržavanja da raspolaže imovinom koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju za vreme trajanja tog ugovora, a u cilju zaštite interesa primaoca izdržavanja, koji ostaje vlasnik svoje imovine sve do svoje smrti i dr.

Neretko se dešava u praksi i stvarnom životu, da se međusobni odnosi između ugovornih strana nakon zaključenja toliko pormete da postanu nepodnošljivi, te da se iz tog razloga ugovor ne može održati na snazi. Kao razlog tome, svakako se može javiti grubo zanemarivanje obaveza od strane davaoca izdržavanja predviđenih Ugovorom o d oživotnom izdržavanju. U slučaju raskida zbog poremećenih odnosa, primalac izdržavanja obavezan je dati naknadu davaocu izdržavanja za primljena davanja i usluge.

Na kraju, Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomene u klauzuli o potvrđivanju. U suprotnom, ugovor je ništav.